Toliko godina već pišem tekstove na što profesionalniji način, bez trunke pristrasnosti. Ovoga puta, svu profesionalnost ću ostaviti po strani i pisat ću ovaj tekst kao svojevrsno pismo Tebi. Stari moj, ne pišem više često. Ne znam ni da li ću više ikada pisati s istim žarom i istom euforijom kao pre tog nesretnog utorka. Bio je to sasvim običan dan za mene, prožet smehom i šalom. Kraj radnog dana prekida poziv kolege Armina Mujkanovića, ni slutio nisam šta ću čuti kroz koji sekund. Javljam se, u šaljivom tonu, kao što sam i navikao sa Arminom. Međutim, druga strana linije ne uzvraća šalom. Rekao mi je kratko – Nikola je poginuo.
I u tom momentu, kao da mi se celi Igman srušio na prsa. Udarac realnosti. Nikada više skupa u boksu. Nikada više neću pisati o tvojim rekordima, a bio sam spreman da ove godine pišem o tvojoj tituli u Evropskom šampionatu. Verovao sam da si spreman za to. Bog je imao drugačije planove. Nisam naročito pobožan niti sam u dobrim odnosima s dotičnim, a od tog dana, samo ga molim da Te čuva tamo gore… Toliko mi bar duguje.
Stari moj… Ni ne idem više na trke toliko. Srce se stegnulo u Skradinu, prvi put pored staze, a bez tebe. Motori su zaurlali iz boksa, krenuli su, ali znam da tebe nema. Ne zato što se nisi prijavio, ne zato što si na nekoj drugoj trci, već zato što više nisi sa nama. Tog šestog septembra sam rekao sebi, ako ikada više pobedim, tu pobedu ću posvetiti tebi. Nisam imao previše sreće, kao da se univerzum okrenuo ka tome da više nikad ne izađem na prvu poziciju i pogazim svoju reč.
U međuvremenu, zamrzio sam svaki šesti u mesecu. Svakog šestog, u prsima je ista tegoba. I konačno sam dobio ponovo priliku da ponovo sednem u trkački auto i da pokušam održati datu reč. Na Zlatiboru „lady luck wasn’t on our side“. U prevodu, ponovo nisam bio ni blizu prvog mesta. Ipak, momenat kada je tvoj zemljak Baćko Vujović izašao na najviši stepenik postolja u majici s brojem 22 i tvojom slikom, nekako je bilo lakše videti da te i dalje svi čuvamo od zaborava. Ali ko bi mogao zaboraviti takvog momka? Bio si jedan od najboljih ljudi koje sam poznavao.
Došla je Tara. Rekao sam sebi da tu idem na sve ili ništa. Prijavio sam se za CEZ. Po prvi put, vozim na tom nivou. Moj glavni motiv je bio da pobedim u tom šampionatu i pobedu konačno posvetim tebi. Dok sam svima delovao mirno, u meni je bila prava bura osećanja. I uspeo sam Nidžo. Uspeo sam za tebe. Muškarci ne plaču? Eh ja jesam. Jesam i nije me stid. Kada smo krenuli niz stazu nakon treće, finalne vožnje, kad sam shvatio da sam uspeo i da sam održao reč. Nije to velika pobeda kao sve one tvoje. Ali sam dao sve od sebe da dođem do nje. Taj pehar ima posebno mesto u mom stanu. On stoji i podseća me na tebe i na sve ono što si ti bio. Jednog dana ćemo se sresti na nebeskim stazama. Znam da ćeš me „nakantati“ pošteno, ali za utehu mi je da ćemo konačno biti na stazi skupa… Kada već sudbina nije htela da se to desi u ovom životu.
Stari moj… Fališ nam svima. I falit ćeš još više. Svakim danom. Nidžo, počivaj u miru!
Piše: Rijad Begić
