Volujac, 8. septembar 1996. – nebo se otvorilo. Kao da je slutilo tugu i reke prolivenih suza. Ipak, niko od prisutnih nije mogao pomisli da bi upravo On mogao tog dana biti brži od svog anđela čuvara i suočiti se sa okrutnom sudbinom koja je zavila u crno celu automobilističku zajednicu u SR Jugoslaviji, ali i okruženju. Tog dana, bio je brži od svih pa i od samog sebe. Tog dana je nastradao veliki, najveći od svih. Nastradao je Obren Tešić. Svi su ostali u neverici. Bajinobaštani su izgubili svog miljenika. Cela bivša Jugoslavija je plakala za vozačem koji je svoje srce ostavio na stazi.
Čovek umire onda kada se ugasi i poslednje sećanje na njega. A Obrena je nemoguće zaboraviti. Čak i generacije rođene posle njegove smrti odrastaju uz priče o veličini lika i dela najbržeg Bajinobaštanina. Tara reli je od 1997. godine nosio naziv „Memorijal Obrena Tešića“ i na taj način iz godine u godinu, Obrenova voljena Tara je okupljala najbolje posade iz Srbije, ali i okruženja koji su učešćem na reliju ujedno i odavale počast Tešiću. 2008. godine su posade poslednji put pojurile Tarom kada je za sada održano i poslednje izdanje Tara relija. Sve to vreme, Bajinobaštani su čuvali od zaborava Obrena.
Ove godine, reli se trebao vratiti kući. Nije se vratio. Svi znamo razloge. Sada nije vreme da dajemo prostor onima koji ne zaslužuju. Na današnji dan se sećamo Obrena. U inat onima koji bi voleli da se ugasi i poslednje sećanje na nekoga ko je i 27 godina nakon svoje smrti sinonim za reli. U inat onima kojima je cilj da sahrane reli, a sve pod plaštom entuzijazma, stručnosti i ljubavi prema reliju. Obren i dalje živi. Živi u svakoj vožnji svih takmičara koji na svojim automobilima i dalje nose njegovo ime. Živi u svakoj priči pored staze i sećanju na ona bolja vremena. Živi u srcima svih nas koji volimo reli i kojima je reli više od sporta. Živi u svima nama kojima je reli način života, baš kao što je i njemu bio. 27 godina kasnije i dalje tvrdimo: niko kao Obren. Neka ti je večna slava i hvala Šampione!
