„Kreg Brin, ako je jutro bilo moćno, ovo sad je potpuno drugi nivo. Najbrži si sa 7,8 sekundi prednosti i preuzimaš vodstvo u reliju sa 7,7 sekundi. Šta je posebno s ovim brzincem?“
„Ne znam… Mogao bih postati gradonačelnik Bratbija zbog ovog brzinca. Auto je bio kao na šinama. Nikada prije nisam osjetio ništa slično u autu. Volio bih još ovakvih brzinaca, molim vas!“
Bile su to reči oduševljenog Irca, dečaka u telu odraslog muškarca koji je živeo svoj san i radio ono što najviše voli. Vozio je reli automobile, svih generacija. Bio je zaražen neizlečivim virusom, virusom kraljevske discipline. Od BMW-a M3 Grupe A, Ford Sijere Kosvort Grupe A, MG Metroa Grupe B, Audi Kvatra Grupe B, pa sve do modernih WRC automobila, kao i R5 automobila s kojima je često vozio i na lokalnim relijima. Prva asocijacija na pomen ovog momka, bio bi osmeh, emocije, vedar duh koji ga je pored vrhunskih vožnji, izdvajao u grupi prilično jednoličnih, šablonskih vozača današnjice.
Bio je to sasvim običan dan… Ipak, ako se mene pita, dan koji se nije trebao desiti. Na uobičajenom testiranju pre WRC Reli Hrvatske, Hjundai i20 N Reli1, tog dana je vozio Kreg Brin. Irac je bio spreman da se što bolje upozna sa novim automobilom na asfaltu i pokuša ponoviti rezultat iz Švedske, kada je u svom prvom reliju s tim automobilom došao do drugog mesta. Ipak, sudbina je htela da 13. april svi večno pamtimo kao jedan od crnih dana. Tog dana, u mestu Lobor, ugašen je jedan život. Tog dana, poginuo je Kreg Brin.
Neverovatno je da se jedan takav slučaj desi u modernim reli automobilima, ali tog dana je ipak bilo moguće. Ne postoji drugi krivac osim loše sreće, sudbine koja je htela da se na ovaj dan prisećamo jednog od najharizmatičnijih vozača koje reli zajednica pamti. Teško je napisati išta više, a ne biti patetičan. Šta se tu još ima reći?
Što se mene tiče, ništa. Šta god bih rekao, ne mogu promeniti trenutnu situaciju niti ga mogu vratiti. Počivaj u miru Kreg, pozdravi sve one koji više nisu sa nama. Vidimo se na nebeskim brzincima!
